摘要：Antiratni pacifizam je specifična pozicija koja nastoji da uskladi intuitivnu ideju da je u nekim slučajevima ubistvo u samoodbrani opravdano sa sveobuhvatnim pacifističkim stavom suprotstavljanja ratu.Antiratni pacifisti insistiraju na postojanju moralne asimetrije između ubijanja pojedinačnog napadača u samoodbrani i ubijanja koje se odvija u ratovima.Upravo to otvara mogućnost da se prva vrsta ubijanja da moralno opravdati,dok to ne bi nikada bio slučaj s ovim drugim ubijanjem.U svim situacijama u kojima se nameće izbor jednog života u odnosu na neki drugi,u opravdanju se mora navesti nešto što bi igralo ulogu "kritične asimetrije"između života koji su dovedeni u pitanje.U odsustvu toga,oba života bi imala podjednaku vrednost,tako da se ubistvo ne bi moglo opravdati.U slučajevima samoodbrane napadač je taj koji je odgovoran za prouzrokovanje situacije u kojoj se nameće izbor između svog i tuđeg života i time se u korist svoje žrtve odriče prezumpcije da su životi,ovako dovedeni u pitanje,od podjednake vrednosti.To,u ovakvim slučajevima,uklanja zabranu protiv ubijanja.Nasuprot tome,svi borci bilo koje od suprotstavljenih armija su,po antiratnom pacifisti,"u istim sosu":podjednako su dehumanizovani,ratom transformisani od osoba u obične stvari – reifikovani.Ne pojavljuje se ništa što bi u ovom kontekstu odigralo ulogu kritične asimetrije,čak i kad uporedimo ratnike osvajačke vojske s braniocima otaxbine.Rezultat svega je,nasuprot prvom utisku,da se odluke,koje vode ubijanju u okviru rata,ne mogu uspesno prikaživati po modelu individualnih odluka koje donosi pojedinac u skladu s moralnim pricipom koji reguliše samoodbranu.
