摘要：As a representative of the School of American Legal Realism,Lewellin thinks that the meaning of the right is in its predictability and the ability of individuals,assessing the chances in a dispute,to address the court.In his view,the right is found in real relations,and not in legal rules.He understands the state as a sufficiently organized group that is recognized by its own people and other peoples as legitimate,which is a stance that he later corrected to some extent since legitimacy is a normative and not a sociological and legal principle.His sociology of law is based on the reality of the courts and the application of the results of the real courts.He considers a nation,a national feeling,a national cultural asset,a genus of homo sapiens.to be legally relevant facts,and he views legal life as the interaction of certain effective persons in a society rather than the realization of justice.Stating that studying the rules or norms by which behavior is guided is one of the ways of studying the law,Lewellin makes a retreat in relation to the classical sociological school by recognizing the significance of both legal norms and facts in legal life.Lewellin makes a distinction between the science of law and the law itself (no matter what it implies in real terms),exposing the model of the theoretical and legal reason as a form of creating the highest legal concepts.
其他摘要：Као представник школе америчког правног реализма,Левелин сматра да је смисао права у његовој предвидивости и могућности појединаца да се,процењујући шансе за исход у спору,обрате суду.Право се по њему налази у реалним односима,а не у правним правилима.Под државом подразумева довољно организовану групу која је од сопственог и осталих народа призната као легитимна (став који је касније донекле кориговао,с обзиром на то да је легитимитет нормативни,а не социолошко-правни принцип).Његова социологија права је заснована на реалности судова и на примени резултата стварносних судова.Правно релевантним чињеницама сматра нацију,национално осећање,национално културно добро,генус хомо сапиенса.а правни живот сматра последицом међусобних дејстава одређених ефективних особа у друштву,а не реализацију правде.Наводећида изучавање правила или норми којима се усмерава понашање,представља један од начина изучавања права,Левелин прави одступницу у односу на класичну социолошку школу утолико што и нормама,а не само фактима,на овај начин признаје значај који оне имају у правном животу.Левелин прави разлику између науке о праву и самог права (без обзира што под правом подразумева реалне односе),излажући при томе модел теоријско-правног резона,као образац стварања највиших правних појмова.
