出版社：University of Belgrade, Faculty of Law, Belgrade, Serbia
摘要：Za neke je svetac,za neke – zločinac. Za jedne je junak pred komunističkim sudom,za druge – duhovni pokrovitelj ustaškog genocida nad Srbima. Za vrsne istoričare,poput Ljubodraga Dimića i Nikole Žutića,Alojzije Stepinac je istorijska ličnost i pojava koja,kako pišu,„mora biti objašnjenja svojim vremenom“ (str. 7). Ali autori knjige već na samom njenom početku jasno stavljaju do znanja da je „Istorijsko,društveno,političko,versko i kulturno okruženje u kojem pojedinac ostavlja svoj istorijski trag uvek izazov,ali ono nije neizbežnost,nije sudbina,već samo nametnuta mogućnost koja se može prihvatiti ili,uz određenu cenu,odbaciti“ (str. 9). To je knjiga,pre svega,o okruženju u kojem je Alojzije Stepinac donosio odluke,ali i o tome kakav je on čovek bio i kakve je odluke taj čovek doneo. Stoga je i najveći broj poglavlja,od ukupno 17,posvećeno tom okruženju,sagledanom od početka XX veka,pa zaključno sa aprilom 1941. godine,sa formiranjem Nezavisne Države Hrvatske i donošenjem zloglasnih zakonskih odredaba,poput one za odbranu naroda i države. U ta,okruženju posvećena poglavlja,vešto su utkana ona o samom Alojziju Stepincu,o njegovoj mladosti,odrastanju,vaspitanju,vrednosnim sudovima i odlukama koje je donosio. Odlukama o činjenju i nečinjenju. Za koje je,zajedno sa onim kasnijima,ratnim i poratnim,na posleratnom suđenju odlučno rekao: „Moja savjest je čista.“.
