Studije na životinjama i prva klinička iskustva na ljudima pokazuju da nakon primene progenitornih ćelija mioblasta ili poreklom iz kostne srži dolazi do poboljšanja srčane funkcije. Pomenute metode još nose sa sobom veoma veliki broj pitanja. Da li je zaista moguće regenerisati miokard „nekim“ novim mioblastima, za koje se očekuje da se diferenciraju u patološkim uslovima u plemenito visoko diferentovano, funkcionalno tkivo miokarda? Kada je u pitanju ishemijska bolest srca ne treba zaboraviti osnovni problem - koronarnu insuficijenciju, koja se samom kardiomioplastikom ne rešava. Kombinacija revaskularizacionih procedura sa ćelijskom kardiomioplastikom je sine qua non za preživljavanje i transplantovanih ćelija. Da li je veća debljina ožiljka na miokardu i njegova elastičnost dovoljna korist da bi se ove ćelije transplantovale kod bolesnika sa teškim ožiljnim promenama na srcu? Koji su bolesnici pravi kandidati za ovaj vid terapije, koji je optimalan broj mioblasta koji treba transplantovati i koji je najbolji način za transplantaciju? Ovo su samo neka od ozbiljnih pitanja na koje je sada teško dati odgovor. Sa druge strane, transplantacija progenitornih ćelija iz kostne srži ili njihova mobilizacija faktorima rasta u perifernu krv su metode za pospešivanje arteriogeneze i angiogeneze, koja može biti veoma brza i efikasna u smislu spašavanja ugroženog miokarda u akutnim koronarnim sindromima, a dovoljna u sprečavanju ishemije kod teških hroničnih koronarnih bolesnika. Višednevna primena faktora rasta omogućava dugotrajnu mobilizaciju velikog broja progenitora mezenhimskih ćelija iz kostne srži, tj. pospešuje proces koji se i inače događa pod uticajem ishemije i nekrozom potaknutane imunske reakcije. Međutim, koje faktore rasta, kada i u kojoj dozi, treba dati za mobilizaciju endotelnih i mioblastnih progenitora? Da li neki od njih mogu da pospeše reperfuziono oštećenje miokarda? Koliko dugo treba primenjivati takvu terapiju? Da li je treba dati samo bolesnicima sa no reflow fenomenom? Dakle, brojna su pitanja koja se nameću i kada je u pitanju ovaj vid ćelijske terapije. U svakom slučaju dosadašnja istraživanja otvaraju nove puteve i potrebne su veće, dobro kontrolisane randomizovane studije koje će lagano da odgovaraju na jedno po jedno od pomenutih pitanja! Kardiologija se spušta na novi nivo, nivo osnovnih bioloških procesa, diferencijacije, regeneracije, gensku terapiju, terapiju koja je usmerena na razvijanje mikrocirkulacije. Kao i u svemu ranije, biće potrebno puno godina da osetimo korist od istine za kojom tragamo.