摘要：У првом делу овог рада аутор разматра однос између неспособности ра- суђивања у смислу важећих правних прописа о неурачунљивости и непостојања свести о забрањености дела у смислу прописа о неотклоњивој правној заблуди. Потом аутор указује на разлику између неотклоњиве правне и неотклоњиве стварне заблуде. У наредном излагању дефинисан је однос између неспособно- сти расуђивања и непостојања свести о стварним околностима. Даље аутор прелази на разматрање још сложенијег питања. Наиме, разматрају се ситуације у којима неки душевни поремећај доводи у кривичноправну заблуду учиниоца, међутим, за разлику од претходног, не искључује његову урачунљивост за почи- њено дело. На крају, аутор покушава да реши проблем, када душевни поремећај, који је (битно) смањио урачунљивост учиниоца, није ни на који начин утицао на то да се он у конкретном случају нађе у (не)отклоњивој правној, односно ствар- ној заблуди у односу на почињено дело.
