摘要：Poljoprivreda, to je sve manje sporno, jest izvor akumulacije, posebno u nedovoljno razvijenim zemljama. Međutim, sporenja se javljaju pri investiranju poljoprivredne akumulacije: treba li je investirati u poljoprivredi ili u neku nepoljoprivrednu delatnost. Jugoslavija, agrarna i seljačka zemlja, morala je na početku svoga posleratnoga socijalističkog razvoja okrenuti se industriji, dakle, poljoprivrednu akumulaciju trebalo je usmeriti ka industrijskom razvoju. Izvlačenje akumulacije iz privatnog sektora poljoprivrede (dominantnog) vršeno je neekonomskim načinima. Bez obzira na obeležja »ekonomskog makijavelizma«, autor ovo usmerenje ocenjuje pozitivno, no pita se o opravdanosti trajanja ovakve strategije i politike razvoja. Izbor konkretnih mehanizama zahvatanja i usmeravanja poljoprivredne akumulacije drugi je metodološki problem. Ovo nije samo ekonomsko, već i političko pitanje. Autor se pita i o ekonomskom statusu poljoprivredne akumulacije. Danas je poljoprivreda izgubila značaj glavnog izvora akumulacije. Ipak, da li još uvek ona napušta poljoprivredu ili je možda na delu »vraćanje duga« poljoprivredi, odnosno prelevanje neke druge akumulacije u poljoprivredu?
